Sva imena su izmišljena, likovi su stvarni.

(Prva Glava) 

Ulice Emilmeta 

 

septembar 2008.

 

 

Sećam se, bila je to crna noć, baš kao i boja moje kože. Da, sećam se dobro, stajao sam prekoputa jedne birtije u kojoj se uveliko bančilo. Kiša je lila kao da joj je to poslednji put. Kiša je padala i kvasila moju dugu, kovrdžavu i neočešljanu kosu. Prišao sam blizu te male, skromne i neuredne kafane i kroz zamagljen prozor video kako neka, meni nepoznata lica, jedu neobičnu hranu i ispijaju poluprazne čaše. Po flašama, mislim da je to bila loza. Poželeo sam da budem unutra, da se malo ugrejem, drpim neku odeću i usput zamastim neki od njihovih tanjira. Ali ubrzo sam se predomislio jer sam dobro znao kako ću proći ako uđem. Prethodne sam večeri ušao u istu kafanu kako bih isprosio koji dinar. Iste noći popio sam šamarčinâ više nego vode tog dana. Ušao sam u kafanu, zatražio koji dinar od sredovečne žene koja je imala bore na licu i oči boje lešnika. I cigaretu u ustima, skoro ispušenu. Da, toliko sam joj blizu prišao da sam mogao osetiti miris njene kose, nalik poljima punim lavande. Uzela je opušak cigarete i ugasila ga u pepeljari. „Teto, možeš li mi dati koji dinar? Jako sam gladan”, izustio sam. Pogledala me je krajičkom oka, a zatim pozvala konobara i rekla mu: „Konobar, izbaci ovog Ciganina! Umesto što prosjači po kafanama, trebalo bi da bude kod kuće u ovo doba noći.”

 

Čuo sam to i pošao ka vratima, hteo sam da pobegnem kako bih izbegao nevolju. Konobar se našao ispred mene, bilo je kasno za bežanje. Prišao mi je, išamarao me tako jako da mi se leva strana obraza nadula i poplavela kao plavi patlidžan. „Pička ti materina ciganska, marš napolje, nemoj da sam te više video blizu ove kafane! Budem li te video, zapamtićeš dan kada te je zadnji put sunce ogrejalo”, rekao je pingvin u crno-belom odelu. „Ali, gospodine, nisam imao loše namere.” „Nema gospodine, marš napolje”, mrmljao je sebi u bradu, dok mi je leva ruka pokrivala obraz, a glava bila oborena ka podu. Kiša je polako prestajala. Povukao sam se nazad, nisam hteo da gledam kroz prozor kako lome čaše i flaše. Ali nije mi mogla promaći pesma koja je tekla u tom trenutku. Bila je to pesma Šabana Bajramovića Sajbija. Nije mi bilo jasno zašto su Srbi toliko slušali njegove ciganske pesme. Često mi je majka govorila o njemu. Šaban Bajramović je imao nadimak Šabi, živeo je u drugom kraju cigan-male. Bio je strastveni kockar i imao četvoro dece. Kažu da je zbog ljubavi pobegao iz vojske, bio osuđen na tri ili četri godine zatvora, ne sećam se tačno. Bio je prihvaćen kao dobar čovek, mada, kako mi je majka govorila, bio je bolji drug nego suprug i otac. Nije vodio računa o deci, bio je siromah. Šta znam, valjda su ga slušali iz poštovanja, stvarao je i pevao pesme koje će trajati, nadam se. Pevao je iz duše.

 

Kafana se zatvarala, ubrzo su počeli da izlaze ljudi, neki betonirani od alkohola. Taksisti su strpljivo čekali mušterije. Sedeo sam na nekoj klupi prekoputa i posmatrao lica ljudi, dok mi se odeća cedila od kiše. Bilo mi je hladno. Ubrzo je izašao još jedan par, činilo se da su se baš lepo proveli. Bili su srećni i ne baš toliko pijani. Sećam se, bio je to stariji par, ali skroz detinjast. Dok je njen partner bio kod taksiste da kaže adresu do koje je trebalo da ih odveze, prišla mi je žena. Da, to sam i očekivao, imala je na sebi velur braon jaknu, crnu rolku, crnu kao kafa i ogrlicu, žensku ogrlicu koja je bila izbačena, te se moglo primetiti da je taj modni detalj baš super fora. Čini mi se, petsto kec farmerice a na levom ramenu obešena kožna torbica. Nisam mogao da ne zapazim nebo plave oči i ravnu, kratku kosu. „Šta radiš, crno dete, zašto si u dva i četvrt na ulici? Gde ti je mama, je li ti hladno?” Nisam odgovarao na postavljena pitanja, postideo sam se. „A kako se zoveš, hoćeš li mi reći koliko imaš godina?” To mi je teško palo, stideo sam se svog imena i prezimena, ali ne i svojih godina. „Zovem se Amiraga i imam osam godina”, odgovorio sam, ubrzo videvši njen blistavi osmeh na licu. „A ti, kako se ti, teto, zoveš?”, upitao sam odvažno. Muškarac ju je dozivao: „Ajde idemo, opet će kiša, bilo bi dobro da odmah krenemo.” Govorio je to oniži čovek u godinama, nisam mogao videti crte njegovog lica jer mi daljina na kojoj se nalazio nije to dozvoljavala. „Ne bih da kisnem, a ni tebi se to ne bi svidelo, kreni, ženo božja, pobogu.”

 

Okrenula mi je leđa i krenula ka taksisti. Ubrzo su svi otišli. A ja, ja sam opet ostao sam na ulici, bosonog. Prijala mi je vlažnost betona jer sam ceo dan proveo šetajući ulicom bos, dok je sunce pržilo moje lice, a užareni asfalt i kaldrma pekli moje tabane. Celog dana sam hodao vrelim ulicama u kojima su se nalazili mali kiosci i poneka pekara na uglu, gde sam često vraćao da uzmem peciva. Jedna dobra pekarka davala mi je svakog dana pogačice, đevreke, kiflice, sve ono što je ostalo neprodato istog dana. Sećam se, bilo je tu i nekoliko velikih izloga sa slikama, a unutra su šetali ljudi moderno obučeni. Imao sam utisak da skakućem i trčkaram po žaru jer se beton usijavao od toplote. Mnogo kasnije, drugovi iz doma su me zezali kako imam velike noge jer sam kao mali uvek šetao bos. Kaldrma na kojoj sam stajao presijavala se jer su ulična svetla i kiša koja je donedavno padala odigrale svoju ulogu. Tako je ulica u gradu Emilmetu, u kom sam inače i živeo, došla do izražaja i bila još lepša. Voleo sam taj grad, ulice i sokake, voleli su i oni mene. Voleo sam ljude u tom gradu, ljude koji baš i nisu bili naklonjeni Ciganima. Ah, ti prokleti ljudi, voleo sam ih, uprkos oštrom jeziku kojim su sekli moj stomak i svaki organ moga tela, no duši mi nisu mogli ništa – ostala je netaknuta i čista.

 

 

 

(Druga Glava) 

Čerge 

 

 

Nakon tumaranja po gradu odlučio sam da se vratim kući u kojoj smo živeli krajnje jednostavno i siromašno. Na putu ka svom domu prolazio sam kroz podvožnjak, kuda je putnički voz išao za Arufran. Sa desne strane bila je reka u kojoj su se Cigani u vreme velikih vrućina kupali i iz nje izvlačili sekundarne sirovine. Ušao sam u čerge cigan-male. Brinulo me je koliko ima sati, ali su mi ubrzo konji i psi, koji su bili u mojoj blizini, skrenuli misli. Neasfaltirana ulica je smrdela na stotinu različitih mirisa, nije me to mučilo. Mučilo me je šta će mi rat, kojeg nisam voleo, reći i uraditi. Moj brat Silman je imao tridesetak godina, ne znam tačno, bio sam mali. Sećam se, bio je visok i crn, imao gustu i dugu kosu i neurednu bradu. Uvek je nosio broj ili dva veće cipele zbog noktiju, koji su mu stalno urastali u meso. Noge su mu uvek bile neoprane i smrdljive. I uvek je bio u staroj, odrpanoj odeći. Na njemu su bile lepe samo velike, krupne oči, velike trepavice i beli zubi. Nisam voleo Silmana, bio je grub i uvek mi je uzimao pare koje sam redovno prosio. I to sam radio dobro. Tako je i tad muka bila što nisam bio tu čitave noći i što treba da mu predam novac, koji će on verovatno potrošiti na alkohol. No dobro, neće me dirati, tog dana sam dobre pare zaradio. Stigao sam u kuću sastavljenu od jedne jedine sobe i ugledao brata kako sedi prekrštenih nogu na pragu. Sedeo je Silman sa Ibraimom, pili su pivo iz velikih šolja za čaj, čije su drške bile polomljene i prljave. „Gde si dosad? Zašto nisi ostao da spavaš na ulici sa Jagmurom? To je moja kuća, neću vas još dugo držati u njoj.” „Nemoj, brate Silmane”, uzvratio sam. „Nismo mi braća, daj mi jebene pare, ponestaje mi piva. I gubi se unutra, spavaj!” Ispraznio sam džepove a zatim ušao unutra pognute glave i praznih creva.

 

Zatekao sam brata Jagmura kako spava pored polomljenog prozora, na krevetu napravljenom od cigle i preko postavljene daske i dušeka. Bio je dve godine stariji od mene, na njemu su se jasno mogli primetiti sveže masnice ispod oka. Znam da bi pokušao da me slaže kako ga je neko u centru grada pretukao zbog prošnje. Ali reči bi bile suvišne. Voleo sam ga svim svojim bićem, onako kako brat brata voli! Nema tih reči, ni tog jezika na kojem bih mogao da vam opišem tu ljubav u ovom trenutku, a voleo bih da mogu. „Barija, Barija”, pokušao sam da probudim staru, bolesnu majku iz dubokog sna, koja je spavala pored Jagmura. Rođena je šezdeset treće, pa izračunajte. Napokon se oglasila: „Ajde, Amiraga, dođi legni pored brata i mene, kasno je, sinko.” Poslušao sam majku. „Barija, Barija”, drmusao sam staru majku. „Kad se Jagmur vratio, je l’ pitao za mene? Bili smo zajedno u gradu, ali u nekom sam ga trenutku izgubio, te sam nastavio sam.” Nisam dobio majčin odgovor, spavala je. Skinuo sam prljavu i otrcanu odeću sa sebe, a zatim je obesio o ekser koji je bio zakucan na vratima. Legao sam između njih i prigrlio brata. To mi je i prijalo u tom trenutku, moja ruka koja je prigrlila Jagmura ubrzo ga je i probudila. „Amiraga, dobro je da si stigao”, trljao je Jagmur svoje krupne oči rukama od zlata. „Sutra nećemo ići u grad, ne smemo rizikovati.” Kiselo sam se nasmejao, rekavši: „To nije moguće, moramo.” „Jesi li lud? Prethodne smo nedelje pokrali pet novčanika i pretukli dečaka iz prvog razreda, koji je nedavno pošao u školu.” „Jesmo, kad si me ti nagovorio da zatvorenom šakom lupim onog debelog cvikeraša i drpim mu sendvič s pečenicom. Pa nas je njegov otac, koji je razgovarao sa učiteljicom, jurio i ljutito psovao. Bilo bi krvoprolića da nas je dohvatio.” „Da, dobro smo prošli. Samo da nas Miljan iz Centra za socijalni rad ne dohvati. Ionako je nekoliko puta pokušavao. Dobro je pa mu uvek uteknemo”, uzvratio je ozbiljnijim glasom moj brat Jagmur. Dok se napolju, kroz polomljeni prozor, mogla čuti kiša, koja je opet počela da pada, osećao sam svoju bliskost i povezanost sa bratom. I dok je vetar milovao moju umršenu kosu, umesto majke koja je spavala, osećao sam svu težinu života. „Laku noć, Amiraga”, izustio je Jagmur. „Laku noć, bato.”

 

Dok sam polako tonuo u san, razmišljao sam o romskoj deci iz Emilmeta. O svom ocu kojeg sam grlio u snovima. O svojoj majci, koja je, kako mi je pričala, svakom bila žena za jednu noć, ako bi Jagmuru i meni obezbedila hranu koju smo često jeli prstima bez pribora za jelo. Uprkos tome, voleo sam je. Bila je niska, stara i crna, imala je mladež na levom obrazu, koji se lako primećivao kada je u blizini. Sećam se i crne loknaste, kratke kose, koju i nije često prala i češljala. Jednom sam je prilikom pitao: „Majka, u koliko si se godina prvi put udala? I zašto si to uradila?” I nisam dobio baš neki odgovor, bila je to žena bez škole i niže inteligencije. „Udala sam se u trinaest godina, ma pusti to.” „Ispričaj mi, majka, želim da znam, ispričaj mi svoju životnu priču. Zašto, zašto si se udala u trinaest godina?” Počela je ona svoju priču, koja je dugo trajala tog dana. A koju sam ja pažljivo i zamišljeno slušao, sa naslonjenim laktom na levo koleno i šakom ispod brade.  Pored pruge na beloj slomljenoj stolici. „Eh bre, dete moje… Kao mala sam provela detinjstvo u siromaštvu sa mojim ocem Šaćirom i majkom Đilijom. Doselili smo se u Emilmet nakon što smo bili proterani iz Azatkaša. Imala sam tada samo jedanaest godina. Nakon smrti mojih roditelja došli su zelenaši kojima je moj otac bio dužan puno para zbog konjâ koje je kupovao od njih. Došli su i bacili bombu na kuću, u vreme dok sam živela kod tetke Sevdije.

 

Život me je porazio, nisam znala šta ću. Udala sam se sa nepunih trinaest godina za čoveka koji je imao petoro dece, a pored toga imao je i ženu koja je bila dosta, dosta starija od mene. Nakon četiri godine boravka u toj kući zatrudnela sam i rodila Silmana. Da skratim, živela sam sedam godina s njim i trpela njega i alkohol koji je znao da ga oduzme. Pijan me je mlatio. Ponižavao i terao iz kuće. U pola noći sam ga napustila, dok je ležao pijan kao dupe na staromodnoj sofi sa flašom u ruci. Ostavila sam Silmana kod njega, čini mi se da je imao pune tri godine, bio je napredno dete. Ubrzo sam počela i da radim u nekoj kafani kao konobarica. Da, radila sam tamo gde su dolazili muškarci koji su imali novaca da po čitavu noć pijanče i igraju poker. Imala sam dvadeset godina, bila sam više lepa nego pametna. Na meni je pucala garderoba koju sam kupovala od plate. Sećam se, dobar sam bakšiš zarađivala. Znala sam šta ću posle pražnjenja pepeljara, pranja sudova i nameštanja stolica i stolova koji su unakrsno bili postavljeni. Odlazila sam sa više njih u hotel, spavala s njima. Bilo je grozno. Često sam patila zbog toga. Pusti to, sine, nemoj osuđivati majku, ah, možda i shvatiš kad porasteš. Nadam se da hoćeš. Rodila sam Silmana sa sedamnaest godina, Jagmura sa trideset i pet, a tebe sa trideset i sedam. I svi ste bili od različitog čoveka, ni imena im nisam popamtila.

 

Sećam se, dok je to pričala, plakao sam jer sam znao zašto im imena nije znala. Nisam je osuđivao, samo sam plakao. Plakao sam jer sam shvatio sa tako malo godina da imam majku koja je bila kurva. Poželeo sam da me nema. Suze su se krišom slivale niz moje lice, stideo sam je se…